Увођење

Обичност

Није лако начинити обичан увод у овако необичној години, необичним околностима, у свету који није сигуран да ли је у светском рату. Није лако у бунилу ове опасне преиграности, овдашње и глобалне. Није лако правити се да ти није ништа.
Учествујемо, свако на свој начин. Нисмо нојеви и ово што износимо пред читаоца није песак. Не.
Ми смо, ех, радили оно што знамо. Правили нови број, док штампани медији још, ово мало, обитавају међу нама. Читали смо ћирилицу извезену златним нитима. У Бистрици, код Петровца, бележили предање помељара. Са Владаном Десницом опет осванули у Исламу Грчком, у Крајини. Завирили у мајсторске радионице сликара Ранка Крстајића и пијанисткиње Наташе Вељковић. Опсетили се творца европског Скопља Јосифа Михаиловића и „вечитог сирочета” Рајка Нога, посетили фудбалера Мијата Гаћиновића. У Бањалуци смо били у једном подвижничком Центру за српске студије...
А обичност узмимо као утеху, као лек и уточиште. Ускоро ћемо, можда, чезнути за њом, као што ће „друмови пожељет Турака”.